Pred nama je nesumnjivo nepatvoren, snažan, krajnje hristoljubiv religijsko - filosofski glas. Glas koji se delfinski izvija iz okeanske mleči Jezika i prska svoju sopstvenu dakle našu sabornu melodiju hrišćanske filosofije po pučini Božanskih Imena. Njegov jezik zadire u najdublje romore Jezika  kako bi, nikada po cenu pojmovnosti, već upravo radi ukrašavanja-ucelivanja “pojmovne” svesti (i to mistagogijsko-simboličkom i poetskom nadsvešću) nadišao, kao na valu, nemoć – bizarnu i kobnu nemoć većine naših savremenih srpskih hrišćanskih mislilaca da tvore i sopstvenu filosofiju u ključevima maternjeg jezika (već je Kliment Aleksandrijski hrišćansku filosofiju nazivao suštom [η οντος φιλοσοφια] ili našom [η καθ ημας φιλοσοφια] filosofijom.
    Upravo (i) u Dejanovom jeziku – u tim “anatomskim zahvatima u pojmovnu strukturu jezika, u razigranom razlaganju zvuka i slike i ponovnom kondenzovanju u ritmičke sklopove i neobične tokove […] u tim zbirkama uzbudljivih jezičkih tenzija” – leže pravi zalozi izgradnje i srpske nepatvoreno otadžbinske religijsko-filosofske terminologije koja, razume se, sobom nosi i nasleđe svetih otaca i svu njihovu kako pojmovnu tako i simboličku lucidnost,  ali upravo zato i mogućnosti mi(s)lodejstvovanja u Hristu na srpskim zracima svevaseljenske duge usaborenih, ucrkvljenih i uhristovljenih (nad)jezika Bogom spasavanog čoveštva.

Dovoljno neupućen, a, opet, savim iskren čitalac, mogao bi da optuži Dejana Nikolića za sumnjivi običaj da bližnje nepotrebno zapanjuje svojim pisanjem, da nas sve zasipa nekim nejasnim, skaradno paradoksalnim metaforama. Šta on hoće da objavi neprilagođenošću svog života, glađu svojih čežnji, ožednelošću svoga duha i svoje duše? Zašto i čemu ovi uznemiravajući stihovi, pokuljali ko zna odakle, iz okeanske dubine ponora beskonačne Naslade? Divalj i strašan u svojoj oslobođenosti  Nikolićev  neizdrživi bogotražiteljski eros savija čeličnu s(i)linu gravitacije, koja nas drži na zemlji bezbrižne, u materijalnom svetu svakodnevnice, u bezbednosti gomile. I ne može se prepričati njegov divlji, ukovrdžani, gipki stih. Jer nema pesama koje više i potpunije liče na svog  tvorca. I nema modernije postmoderne poezije: najmodernije.
    Ovde imamo posla sa opasnim mislima, sa eksplozivnim punjenjem pred podnožjem Krsta. Ovo je poezije dendija-revolucionara. Ruska poezija. Vizantijska poezija. Srpska poezija. To su lekovito sažete apokaloptičke Himne. Sofiološki grumenovi lave Smaka Sveta, bačeni na nas iz otkrivene budućnosti.