У песмама Саше Б. Пешића, сакупљеним у свесци „Азбука за два анђела“ усплахирени ватромет љубавних метафора уводи читаоца у свет меланхоличних сања о пролазности чулне љубави. Али, поред сталног присуства сумње у пролазност љубави, Пешић успева да сугерише чаробну опојност љубавног збивања: у гласу птице препознај своје име пронађи у себи скривено дете пред чијим је очима свет“ |